Povlačenje SAD iz baze u Siriji: Popuštanje, ili priprema za rat?

Povlačenje američkih snaga iz baze Al-Tanf na tromeđi Sirije, Jordana i Iraka predstavlja jednu od najozbiljnijih promena u američkom vojnom rasporedu u Siriji od 2019. godine. Iako bez formalnog saopštenja Centralne komande SAD (CENTCOM), činjenica da je baza praktično napuštena, a kontrola predata sirijskim snagama, otvara važna pitanja na Bliskom istoku. Reč je o tački koja je gotovo deceniju bila simbol američkog uticaja u unutrašnjosti Sirije i instrument kontrole strateškog pravca Damask-Bagdad.
Prema izveštajima Rojtersa i AFP-a, američki kontingent iz Al-Tanfa prebačen je u Jordan, dok su sirijske snage preuzele garnizon. Turska agencija Anadolija navodi da su se američke trupe prebacile u bazu poznatu kao Kula 22, nedaleko od jordanske granice. Ukupan broj američkih vojnika u Siriji procenjuje se na oko 1.000, a prema pojedinim izvorima u Vašingtonu, razmatra se i njihovo potpuno povlačenje do kraja godine.

Zona zabrane leta

Al-Tanf je uspostavljen 2014. godine, a od 2016. formalno je uključen u strukturu međunarodne koalicije protiv Islamske države. Njegov strateški značaj bio je trostruk: kontrola autoputa M2 koji povezuje Damask i Bagdad, presecanje iranskog kopnenog koridora ka Libanu i nadzor nad južnim sektorom sirijskog ratišta. Oko baze je bila uspostavljena zona zabrane leta u radijusu od 55 kilometara, čime je praktično stvoren bezbednosni džep pod američkom zaštitom.
U garnizonu je bilo raspoređeno oko 200 američkih vojnika, uz nekoliko stotina pripadnika prozapadnih sirijskih formacija. Iako se u javnosti često naglašavala borba protiv ostataka Islamske države, realna strateška funkcija Al-Tanfa bila je ograničavanje iranskog logističkog lanca koji povezuje Teheran, Bagdad, Damask i Bejrut.
U tom kontekstu, povlačenje iz baze ne može se posmatrati izolovano. Američke vojne instalacije u Siriji su male, disperzovane i bez snažnih PVO sistema dugog dometa.
U slučaju šire eskalacije sa Iranom, posebno imajući u vidu rastući broj napada dronovima i raketama na američke ciljeve u Iraku i Siriji tokom prethodnih godina, takve baze predstavljale bi visoko rizične tačke. Konsolidacija snaga u Jordanu, koji raspolaže snažnijom infrastrukturom i logističkom dubinom, ukazuje na racionalizaciju odbrane i smanjenje izloženosti.
Istovremeno, politička dimenzija poteza ostaje otvorena. Sirijska vlada je nakon diplomatskih kontakata sa Vašingtonom signalizirala spremnost za saradnju u borbi protiv terorističkih grupa. Poseta predsednika Ahmeda el Šare Vašingtonu prošle godine bila je prvi direktan kontakt tog nivoa posle dužeg perioda. Ipak, taktičko približavanje ne znači i strateško savezništvo. SAD su i dalje pod sankcionim režimom prema sirijskim strukturama, a pitanje kurdskih snaga na severoistoku zemlje ostaje nerešeno.
Povlačenje iz Al-Tanfa ima neposredne posledice na regionalnu logistiku. Damask sada dobija mogućnost da u potpunosti reaktivira granični prelaz sa Irakom i obnovi kontrolu nad autoputem Damask-Bagdad. To otvara prostor za intenziviranje trgovinskih i vojnih tokova između Sirije i Iraka, ali i potencijalno olakšava iransku kopnenu komunikaciju prema Levantu. Ukoliko se taj pravac stabilizuje, Iran bi mogao da ojača svoju stratešku dubinu u regionu bez potrebe za vazdušnim mostovima koji su podložni izraelskim udarima.
Za Izrael, koji je poslednjih godina sproveo stotine vazdušnih napada na ciljeve povezane sa Iranom u Siriji, američko povlačenje iz Al-Tanfa predstavlja dodatni faktor neizvesnosti. Bez američkog prisustva na jugoistoku Sirije, Tel Aviv bi mogao da intenzivira sopstvene operacije kako bi kompenzovao gubitak indirektnog američkog faktora odvraćanja.

Prostor za Iran

Sa druge strane, Rusija i Iran dobijaju prostor za jačanje uticaja u zoni koja je do sada bila van njihovog neposrednog dometa. Moskva bi mogla da pokuša da institucionalizuje bezbednosne aranžmane između Damaska i Bagdada, dok bi Teheran mogao da ubrza integraciju šiitskih milicija u formalne bezbednosne strukture regiona.
Vašington, međutim, zadržava ključne poluge. Američke snage su i dalje prisutne na severoistoku Sirije, u zoni bogatoj naftnim i gasnim poljima. Baza Kasrak u provinciji Hasaka ostaje operativni centar za saradnju sa Sirijskim demokratskim snagama (SDF). Ukoliko dođe do potpunog povlačenja, to bi značilo suštinsku promenu američke strategije - prelazak sa fizičkog prisustva na koncept „over-the-horizon“ projekcije sile, uz oslanjanje na regionalne saveznike i vazdušne kapacitete.
Mogući budući potezi SAD kreću se u tri pravca. Prvi podrazumeva postepeno i potpuno povlačenje iz Sirije, uz zadržavanje sposobnosti brzog udara iz baza u Jordanu i Persijskom zalivu. Drugi scenario uključuje zadržavanje ograničenog kontingenta na severoistoku radi kontrole energetskih resursa i balansa prema Turskoj i Iranu. Treći, manje verovatan ali operativno moguć, jeste povratak snažnijeg prisustva u slučaju obnove aktivnosti Islamske države ili direktnog sukoba sa Iranom.
U širem kontekstu, Al-Tanf više nije samo vojna baza - on je indikator promene američkih prioriteta na Bliskom istoku. Fokus Vašingtona se poslednjih godina premešta ka Indo-Pacifiku i suzbijanju kineskog uticaja, dok se bliskoistočni angažman racionalizuje i svodi na minimalne, ali strateški važne tačke.
Zatvaranjem jednog poglavlja u Siriji, SAD ne napuštaju region, ali redefinišu način prisustva. Da li je reč o kontrolisanoj deeskalaciji ili pripremi za širu konfrontaciju sa Iranom, zavisiće od razvoja bezbednosne situacije u narednim mesecima. U svakom slučaju, ravnoteža snaga na jugoistoku Sirije je promenjena, a posledice tog pomeranja tek će se u potpunosti manifestovati.